Klali smo se malo među sobom

　
Za nama nerazuman lelek nedostojnih/ ispred nas ciljevi uzvišeni/ iznad Zver koja nas vodi/ putevima Gospodnjim

 

 

PRILOG ZA EVROPSKU ISTORIJU
(Iz dnevnika)

Orijentisali smo se prema zvezdama
vodile nas trube i ključevi tamnica
osluškivali savete onih ispod zemlje
nismo se zaustavljali

Prvo smo otkrili kožu jedne žene
finu negovanu od mladih zmija izatkanu
zatim smo pronašli krila anđela
koja je neki vojnik izgubio

Naišli smo na selo napušteno
prepoznavali stvari iz detinjstva
dočekao nas je samo jedan starac
koji nije uspeo da umakne

Hteli smo se snabdeti pijaćom vodom
ali su bunari bili zagađeni
do vrha puni ljudi uginulih
i njihovih vernih životinja

Pa smo naišli na crkvu razvaljenu
tu smo se pomokrili
pa smo produžili sve do prve škole
koju smo zapalili da se ogrejemo

Probudio nas je školski poslužitelj
krikom neopisivim
izgazili smo ga čizmama
i bacili u pepeo

Naišao je učitelj sa đacima
zaprepašćenje ih je odalo
učitelja smo kao i poslužitelja
đake smo silovali


Ugledali smo zelenu livadu
tu smo zastali da predahnemo
klali smo se malo među sobom
ćaskali prebirali po sećanju

Onda smo krenuli dalje
za zvezdom koja nas je vodila
imali smo zadatak da nas po zlu zapamte
narodi koje posetimo

Naišli smo na čoveka bez obe ruke
i bez noge na raskršću
zahtevali smo da propisno salutira
kad nije mogao streljali smo ga

Prolazili smo kroz velike gradove
činili se nevešti
ostavljali konzerve sa epidemijama
i odlazili dalje

Naišli smo na ženu udovicu
sa troje dece u naručju
decu smo ponovo u majku vratili
a majku bacili našim psima
Pa smo krenuli dalje
ispred leleka koji nas je pratio
tako smo stigli do jednog izvora
gde smo se umili

Naišao je vlasnik izvora
i nazvao nas poganim psima
videlo se da je naš čovek
poveli smo ga s nama

Da ga proverimo
našli smo dete s jagnjetom u naručju
zubima ih je oboje zaklao
stekao je naše puno poverenje

Imali smo jednog osteljivog mladića
bez prestanka je plakao
postepeno smo ga čeličili
stvarali od njega čoveka

Sve je zadatke izvršavao
kao najbolji među nama
ali kad je svešteniku jezik čupao
urlikao je on a ne sveštenik

Davali smo mu lakše zadatke
da strelja đake po školskim dvorištima
ni to ga nije ispunjavalo radošću
oduzeli smo mu činove i ispljuvali ga

Naiđosmo na groblje zabačeno
u grobove ubacismo bombe sa suzavcem
mrtvaci su iz grobova iskakali
mi smo ih ponovo ubijali

Za nama nerazuman lelek nedostojnih
ispred nas ciljevi uzvišeni
iznad Zver koja nas vodi
putevima Gospodnjim

Naiđosmo na ženu bremenitu
koja drsko ličaše na Bogorodicu
dete iščupasmo da ga gajimo
a nju nedostojnu štakorima

Naiđosmo na ljudsko oko
oslobođeno od očne duplje čovekove
umismo se njegovim pogledima
i kretosmo dalje

Naiđosmo na ljudsku ruku
oslobođenu od nedostojnog
ta ruka nas je ko sestra milovala
i mahala nam pri polasku

Naiđosmo na mozak čovekov
izvađen iz lobanje
spoznasmo čistu misao
i upamtismo je

Naiđosmo na jedno srce
nismo znali čije je
bacakalo se oko naših nogu
htelo je u naše grudi

Bacismo bombu na to srce
isekosmo ga noževima
ali ono ne odustade
skakalo je za nama

Uhvatismo ga i vezasmo
polismo sumporom i zapalismo
ali ono je bivalo sve snažnije
žilavo neko srce

Ponudismo grudi štakora
pa zatim grudi psa
ali ono nije htelo
htelo je samo u naše grudi

Dadosmo mu grudi mladića
koga smo raščinili i ispljuvali
sa takvim srcem
mogao je sa nama

Naiđosmo na dojku dojilje
koju su odsekle naše prethodnice
klekosmo i napismo se mleka ponuđenog
i nastavismo okrepljeni

I još smo dugo putovali
iza nas lelek i štakori
ispred nas čista misao
i poruka narodima

Nepredviđeno zađosmo u neka brda
u brdima naiđosmo na bistru vodu
ugledasmo u bistroj vodi naša lica
i iznenada briznusmo u plač.

(Na)Pisao:  Branislav Petrović
****************************************************************************

 

 

Indonezijski leptir (Papilio blumei)

(Za: Šukriju Meholjića)

 

Vidio sam ga, uživo

Krilokrili ČOVJEK

Dugovjek

Oštar

Brz

 

Ličio je na leptira

Iz neke druge dimenzije

S njegovih krila

(umjesto zvjezdolikog praha)

Rosio je garež, crnilo, dim i pepeo

 

Pjevao je feniksovskim glasom

Pjenušavo, kao Drina

Kad je pregrađuju

Pa ruše

Pa podižu

Pa obaraju

I sami, na kraju, od umora i mržnje padaju

 

Vidio sam ga svuda uokolo

Na slikama

Na grafikama

Na poleđini nezaborava

Na nebesima

S kojih je pepelom našeg Podrinja

Šaptao crnilom na bijelo

Bjelilom na crne nam obraze

 

Pitao sam ga, zaprepašten;

Gdje su Ti ljudi

Na grafici

Skici

Slici

Crnobolnih

Odjeka

Ima li ljudi

Ima li čovjeka

 

Pa nema ih

(Čast izuzetcima)

Da ima ljudi

Ne bi bilo Potočara

Reče mi Čovjek

I ode ka Sjeveru

I mom i svom deveru

Da kruži

Nad praznom bijelinom

Nad crnom istinom